Miris lipe u Vimbldonu

Vladimir Stanković

Najveća dilema svakog jutra na bilo kojoj olimpijadi je kuda poći. Toliko dogadja u isto vreme...Na jednu stranu vuče navijačko srce, na drugu kvalitet takmičenja, svetski asovi, mogući zanimljivi susreti. U ponedeljak sam se opredelio za apsolutni lokal-patriotizam. Odlučio sam da prvo odem na žensku odbojku pa onda u Vimbldon, na tenis. I nisam se pokajao, uprkos drugom porazu odbojkašica, ovog puta od Koreje. Jednostavno, tim je nov, nedovoljno spreman i od njega ovde ne treba očekivati ništa posebno. Imao sam priliku da upoznam devojku po imenu Kim Jeon-Koung za koju kažu da je najbolji napadač sveta u ženskoj odbojci i koja igra u Fenerbahčeu iz Istambula za milion dolara po sezoni. Ljudi iz međunarodne odbojkaške federacije pozvali su grupu novinara na druženje sa njom posle njene egzibicije u meču sa Srbijom. Sama je osvojila 34 poena, ostatak njenog tima-36.

Bio je to zanimljiv susret. Kim je bila neposredna, ljubazno je odgovarala na svako pitanje uz malo probleme u prevodu. Visoka je 1,92 metra i mogla je komotno da igra košarku, ali u Južnoj Koreji odbojka je popularnija a i njene dve starije sestre bile su odbojkašice pa je nastavila porodičnu tradiciju. Reče da je mnogo srećna što je Koreja prvi put pobedila Srbiju, posle 6 uzastopnih poraza...Igrala je u Japanu, lako se adaptirala na Istanbul, navija za Inčon i Fenerbahče, nema idola ali kaže da “skida“ ponešto od svakog dobrog igrača. Nekad se govorilo za vrhunskog igrača da je „one mann team“. U ovom slučaju ona je o „one women team“.

Sa „Erls kortsa“, gde s igra odbojka, krenuh ka Vimbldonu, ne bez izvesne doze nostalgije. Tamo nisam bio 23 godine. Moj poslednji Vimbldon bio je 1989. Pamtim ga po nekoliko detalja: u obe konkurencije pobedili su Nemci, Štefi Graf i Boris Beker, naša Monika Seleš pružila je u četvrtfinalu (mislim da je bilo 2-6,2-6) dobar otpor Grafovoj i nagovestila velike mogućnosti koje će je ubrzo dovesti na svetski vrh. Boba Živojinović je igrao, čini mi se, četvrtfinale a na jednom od malih terena slučajno sam video jednu devojčicu kako neverovatno snažno udara lopticu. Raspitao sam se ko je i čuh ime: Dženifer Kaprijati. Imala je 13 godina i igrala u juniorskoj konkurenciji. Izveštaj za „Borbu“ u kojoj sam tada radio završio sam rečenicom: zapamtite ime Dženifer Kaprijati. Čovek ne mora da bude teniski stručnjak da bi prepoznao veliki talenat.

Svega toga sam se setio dok se približavao ogromnom kompleksu. Išao sam da vidim naše asove, naše nade za medalje jer je Srbija u međuvremenu od te 1989. Kada je imala igrače ali nije imala tenis poslednjih godina postala svetska velesila, pobednik Dejvis kupa, finalist Kupa federacija, Novak Đoković je godinu dana bio prvi igrač sveta, Janko Tipsarević je u prvih 10... Dok sam ulazio u kompleks odjednom me je zapahnuo jak miris lipe. Van tenisa, Vimbldon se obično pamti po čuvenim jagodama sa šlagom ali mene je privukao taj neočekivani prijatni miris. Dok sam stigao Ana Ivanović je završila svoj meč pobedom, uhvatio sam kraj Tipsarevićeve pobede, propustio poraz dubla Đoković-Troicki i odgledao trijumf para Zimonjić-Tipsarević. Od oko 200 ljudi na tribini, 190 su bili Srbi, što ovdašnji, što oni iz domovine, na čelu sa predsednikom Olimpijskog komiteta Vlade Divcem. Navijalo se „fudbalski“, bučno, sa sitnim provokacijama slovačkog para. Ziki i Tipsa su sigurno odradili posao.Miris lipe zamenio je miris uspeha, svakim prođenim kolom rastu šanse za osvajanje neke medalje.

Posle meča porazgovarao sam sa Miroslavom Mećirom, saveznim kapitenom slovačke reprezentacije, olimpijskim šampionom iz Seula 1988. Te godine bio je najbolje rangirani na ATP listi, četvrti. -Nije se dogodilo ništa neočekivano, vaš par je bio favorit i opravdao je tu ulogu. Nenad je veoma iskusan igrač a Janko je mnogo napredovao. Ne mogu tvrditi da će uzeti medalju, ali svakako nisu bez šansi-reče Mećir. Iz Vimbldona, bar na par sati, „napustih“ Olimpijadu. Išao sam na večeru sa Milanom Mandarićem i Den Tanom, dvojicom američkih Srba koji su ostavili dubok trag u američkom i engleskom fudbalu. Mandarić je sada vlasnik Šefild Vednsdeja koji se iz Treće vratio u Drugu ligu sa ambicijama da stigne i do Premijer lige. Zanimljiva priča, ali za neku drugu priliku.Ovo je ipak olimpijski dnevnik.

Po povratku u hotel otvaram „Sportrsku centralu“ i čitam da je Velja Stjepanović u finalu na 200 metara leptir ! Ako nas još obraduju atletičari, makar samo nekim finalom, pomisliću da postajemo ozbiljna sportska zemlja jer se uspesi mere po rezultatatima u bazičnim sportovima poput plivanja i atletike.