Evakuacija !



Vladimir Stanković

Nije šala, moj četvrti takmičarski dan na Olimpijadi obeležio neočekivani događaj u glavnom restoranu u pres-centru. Na sreću, sve ispalo bezrazložna uzbuna ali kada vam glas iz nekog zvučnika strogo naredi „da odmah napustite prostoriju“ dok se na izlaznim vratima vrti crveno svetlo i čuje alarm, osećaj nije baš prijatan. Desilo se u utorak popodne, neki minut pre 17,00 časova po CET vremenu, sat manje u Engleskoj. Između košarke i rukometa svratio sam da ručam u restoranu u kome se hrani većina novinara. Cela zgrada je napravljena samo za restorane, dole je Mekdonalds a gore ogromna prostorija u kojoj se hrana sprema u četiri tipske kuhinje: mediteranska, azijska, engleska...Četvrte se ne sećam, nije ni bitno. Taman sam seo i počeo da jedem, zadovoljan što sam posle nekoliko dana na „suvoj hrani“, nabasao na nešto toplo i ukusno, kad se iz zvučnika začulo upozorenje: - Molimo vas da odmah napustite prostoriju. Koristite najbliži izlaz. - U prvi mah nisam pridavao značaj obaveštenju, čak ni kad se na izlaznim vratima pojavilo crveno svetlo uz zvuk alarma. Pomislih, ili je neki test ili , možda, neka neslana šala. Nastavih da jedem, ali svi oko mene počeše da se dižu .Neki su svoj ručak poneli na tacnama na kojima je hrana i bila. Dok sam pokušavao da koliko toliko dovršim ručak, prišla mi je jedna od žena koje su tu radile i zamolila da izađem:
-Gospodine, upozorenje je ozbiljno, molim vas da smesta napustite salu...-
Šta ću, zgrabih seckano voće u zatvorenoj plastičnoj čaši i među poslednjima izađoh. Pokretne stepenice kojima sam se popeo nisu radile. Na ulazu/izlazu stajali su ljudi iz obezbeđenja i upućivali nas koji smo izlazili da pređemo na drugu stranu mini-ulice. Nije bilo panike. Novinari su stajali i čekali.Neki su dovršavali ručak, većina je „škljocala“ svojim digitalnim aparatima. Niko ništa nije govorio. Kroz glavu mi prođe Atlanta 1996. kada sam negde iza ponoći prošao kroz park u kome je pola sata kasnije eksplodirala bomba. To o bombi saznao sam tek sutradan i to od rođene žene koja me je u panici probudila pozivom iz Barselone jer su sve svetske televizije brujale o bombi koja je, koliko se sećam, odnela jedan život. Jedan od kolega mi reče da je pri izlasku osetio neki čudan miris. Jedan od ljudi iz obezbeđenja nezvanično je procenio da je sistem, verovatno, reagovao na neki „dimni signal“ ili na nešto u vezi sa vatrom. Na bombu zaista nisam ni pomislio jer pored onolike kontrole na ulazu bomba bi, eventualno, mogla da padne samo iz vazduha...
Posle 10-15 minuta iščekivanja, zaključih da je uzbuna bila lažna i odoh na rukomet. Bolje da nisam. Hrvati bolji, moćniji, brži, dadoše nam silne golove iz kontre. Ima li šanse za rukometaše ? Naravno da ima, ali treba nekoga pobediti. Sitnica. Sa rukometa odoh na vaterpolo. Pobednik se znao unapred, ali naši „delfini“ zaslužuju da budu gledani na svakoj utakmici, bez obzira na nivo rivala. Britanci su dobro počeli, držali se do 3-3 a onda-potop. Na kraju su im naši momci dali 21 gol što nije lako ni na treningu, ali više od svega oduševio me ambijent. Pune tribine, princ Vilijam među posmatračima, navijanje kao na fudbalu, radovanje svakoj osvojenoj lopti ili odbrani golamana domaćeg tima, o golu i da ne govorim. Vaterpolo u Velikoj Britaniji nema kvalitet, ali ima bazu i uslove i jednog dana bi mogao biti kvalitetan sport.
U međuvremenu sam saznao da je Novak lako prošao još jednu rundu, Zimonjića i Tipsarevića sam ostavio kod 5-5 u trećem setu jer sam sišao da čujem šta kažu vaterpolisti a kada sam pola sata kasnije ponovio bio na „žici“ saznah da su pobedili sa 11-9 , da su u četvrtfinalu, na korak od dve šanse za medalju. Takođe videh da je „mali“ Velja Stjepanović bio sjajan 6. na 2000 delfin. Svaka čast. Ne računajući Čavića, poslednje poslednje olimpijsko finale našeg plivanja-ako sećanje ne vara- bilo je u Meksiku 1968. Kada je Đurđa Bjedov pobedila na 100 prsno a bila druga na 200. I danas pamtim izraz njenog lica kada joj je neko sa tribina rukama pokazao da je ona prva. Uprla je kažiprstom sebi u grudi kao da je htela da kaže „Ja?“ a onda zavrtela glavom što je trebalo da znači „to nije moguće“. Plivala je, čini mi se, u drugoj stazi a bilia prva...