-Razočaran sam, nema dileme- reče Novak Đoković posle poraza od Endi Mareja. Razočarani smo i svi mi, nema dileme.Ne samo zbog Novakov poraza, što reče on nije ni prvi ni poslednji, već zbog u celini lošeg dana od koga smo najviše očekivali. Imali smo dve velike nade, Novaka i Milorada Čavića, ali ta 100. olimpijska medalja za
srpski sport kao da se zagubila negde u londonskom metrou...

Čavić je bio četvrti, baš kao i Zorana Arunović i to je , po mom mišljenju, „najgori odlični plasman“. Biti četvrti u svetu u bilo čemu fantastičan je rezultat, pogotovo za nekoga ko dolazi iz male zemlje kakva je Srbija, ali sa druge strane ostaje osećaj da je nešto izmaklo, da je propuštena šansa da se osvoji medalja. To je kao ukus meda na usnama, ali ne i na jeziku. Miris slasti je tu, ali ne i ukus. Nema prigovora, sportisti su dali sve od sebe, njima je svakako najteže, ali kao što se radujemo kad pobedjuju imamo pravo da, zajedno sa njima, tugujemo kad ne ispune svoja i naša očekivanja.O Felpsu neću, njegova pobeda na 100 delfin i 21. olimpijska medalja (17.zlatna) sve govore. Čak i da mu je ona u Pekingu data njemu umesto Čaviću, ostaje 16. drugih zlata.Niko kao on.

Novak je od početka meča bio u rezultatskom zaostatku, Marej je stalno vodio a Novak stizao dok u ključnim momentima nije pravio ključne greške. Kao i pre 4 godine u pekingu protiv Nadala, kada je promašio volej koji bi ga možda odveo u finale, ovde je u drugom setu kod 5-5 na brejk loptu odigrao, po sosptvenom priznanju loše odabrani „drop-šot“, Marej ga je „pročitao“, spasio brejk i kasnije dobio set i meč. Utešno u Novakovom porazu je činjenica da će imati šansu za popravni-igra za bronzu sa Del Potrom. To se u tenisu retko dešava, valjda samo na olimpijadi posle poraza u polufinalu. Poznat po psihološkoj snazi, Novak će sigurno uspeti da se oporavi, motivacija neće biti problem, ali Del Potro svakako hoće. Izgubio je od Federera meč koji je trajao 4 sata i 26 minuta, treći set 17-19. Činjenica da je ušao u istoriju kao jedan od protagonista najdužeg meča na olimpijskim igrama (prethodni rekord od pre neki dan držali su Conga i Raonić sa 3 sata i 56 minuta) neće ga mnogo uešiti. Ima sportista koji više vole pobedu za treće mesto nego poraz u finalu. Ima logike, a i mi smo u situaciji da „daj šta daš“. Čekamo 100. medalju pa makar bila i od aluminijuma...Još uvek su realne šanse da je dočekamo. Novak ima šansu u nedelju a velika nada ostaju i vaterpolisti. Ako, kojim čudom, rukometaši i odbojkaši uhvate poslednji voz za četvrtfinale u nokaut-sistemu, kada se igra samo jedna utakmica, ništa nije nemoguće.

Da u bilansu imamo bar još jednu medalju, rekao bih da je prva nedelja učešča donela sasvim solidan rezultat naših sportista. Dva četvrta mesta, jedno šesto, dva sedma, nekoliko četvrtfinala...Sve se to boduje, ne broje se samo medalje, na kraju će izaći rang-lista država po poenima na osnovu plasmana i verujem da će Srbija biti na nekom solidnom mestu, ali žal za medaljama uvek ostaje, naročito onima kojima su bile na domak ruke.

Da ne grešim dušu, bilo je i dobrih rezultata. Ekrem Bekrić je u polufinalu na 400 prepone sa novim državnim rekordom, 49,21. Svaka čast. Uvek skidam kapu prted sportistom koji obori držabvni rekord, bez obzira na plasman.Može biti i poslednji, ali rekord je dokaz da je dao sve od sebe. A Ekrem, vice-šampion Evrope, može i dalje, možda i do finala, gde je bio bacač kuglom Asim Kolašinac. Lep rezultat, sedmo mesto sa 20,71. To se ne bi moglo reći za Biljanu Topić u trosku 824.), pa ni za Draganu Tomašević u disku (11. U svojoj grupi), ali idemo dalje.

Optimizam poslednji umire.