Dočekasmo "stotu". Doneli su je opet strelci, kao i 99. To je 12. olimpijska medalja od onog zlata koje je u Seulu osvojio Goran Maksimović, selektor i otac Ivane Maksimović koja nas je u subotu obradovala olimpijskim srebrom. Sad se već lakše diše, dve medalje su na grudima, još neke na vidiku, sa dosta plasmana u finale biće to sasvim uspešne olimpijske igre za srpski sport.

Dan je,uopšte bio prilično uspešan. Rukometaši su pobedili Koreju i sačuvali šansu za četvrtfinale, vaterpolisti su preslišali Amerikance i kao prvi idu u među osam a odbojkaši su se , do duboko iza ponoći (01,58 po našem vremenu) žestoko borili sa Brazilom. Imali su dva vođstva, 1-0 i 2-1, ali su kao i protiv Nemaca poklekli u petom setu. Šteta, ali i taj bod može mnogo da vredi.Još uvek ima nade za četvrtfinale ako se pobede Rusi.

Dan sam počeo na košarci Španija-Rusija, kao da sam osetio iznenađenje. Doduše, kada su Španci poveli 20-2 niko nije sumnjao u njihovu sigurnu pobedu, ali sjajni Rusi su se vratili i na kraju zasluženo slavili 77-74. Sada su uz Amerikance jedini neporaženi i vrlo je moguće da doguraju do finala jer im ova pobeda omogućava da do završne utakmice izbegnu Amerikance koji su se neočkivano mučili sa Litvancima pobedivši tek u završnici 99-95. U dvorani sam sreo Etore Mesinu, novog-starog trenera CSKA. Komentariše košarku za italijanski Skaj. Kaže da ga Rusi ne iznenađuju, imaju ozbiljnu ekipu, spremnu da se bori za medalju.

Posle košarke otišao sam na drugi kraj Londona, na čuveni fudbalski stadion Vembli. Četvrtfinani meč igrali su Meksiko i Senegal. Utakmica je, neočekivano, bila dobra. Meksiko je poveo 2-0, Senegalci izjednačili na 2-2 da bi u produžetku Meksiko dao još dva gola i obezbedio polufinale u kome ga čeka Japan, veoma ubedljiv protiv Egipta (3-0). U drugom polufinalu igraće Brazil i Južna Koreja, Brazil je teško pobedio Honduras (3-2) a Koreja je na penale (5-4) izbacila domaćina Veliku Britaniju. U polufinalu nema Evropljana.

Na Vembli sam otišao ne toliko zbog fudbala koliko zbog samog stadiona i sećanja na moj prvi dolazak na Vembli pre ,skoro, 40 godina. Bio je oktobar 1972. kada sam se prvi put obreo u Londonu i uopšte prvi put bio u inostranstvu. Imao sam 23 godine i nekoliko godina honorarnog novinarskog staža i taj put nikada neću zaboraviti iz više razloga. Rekoh, bilo mi je to prvo inostranstvo i popriličan šok, čak toliki da nisam znao na šta (pre) da potrošim ono malo para koje sam imao. Na kraju sam kupio dve long-plej ploče Bitlsa i jedan beli džemper na zakopčavanje koji je, sećam se, koštao 2,99 funte...Dalje, prvi put sam leteo istim avionom sa fudbalskom reprezentacijom Jugoslavije koja je išla na prijatgeljski meč sa Engleskom. Neke od fudbalera sam već poznavao, ali većinu nisam, pogotovo ne one van Beograda. Selektor je bio legendarni Vujadin Boškov. Utakmica je igrana 11. oktobra, stadion nije bio pun , sudio je Italijan Angoneze a sastav našeg tima pamtim i danas: Marić, Krivokuća, Stepanović, Pavlović, Katalinski, Paunović, Petković, Aćimović, Bajević, Vladić, Džajić.Čini mi se da je u drugom poluvremenu igrao i Holcer.

Svih Engleza se ne sećam ali znam da je branio Šilton, kapiten je bio legendarni Bobi Mur, iz tima koji je 1966. na tom istom stadionu postao prvak sveta bio je i Alan Bol. Rezultat je bio 1-1, Englezi su poveli u prvom a mi izjednačili u drugom poluvremenu golom Franje Vladića iz mostarskog Veleža. Vembli je za sve „fudbalofile“ (u koje svakako spadam) bio i ostao pojam. Hram fudbala. Mesto fudbalskog hodočašća. Kada sam kao gimnazijalac u Zaječaru gledao finale Kupa šampiona Milan-Benfika (2-1) 1963. ili svetsko prvenstvo 1966. Mogao sam samo da sanjam da ću ne mnogo godina kasnije kročiti na Vembli kao novinar, ali snovi se ponekad i ostvaruju. Istina, ovaj Vembli na kome sam bio u subotu nije onaj na kome sam pre 40 godina počeo „internacionalnu karijeru“, ali je na istom mestu.

Stari Vembli, otvoren 1923. za finale Kupa Engleske Bolton-Vest Hem Junajted na kome se u međuvremenu bio još nekoliko puta, srušen je do temelja 2002. godine a novi je, po projektu Normana Fostera, otvoren 2007. Izgradnja je koštala 757 miliona funti, skoro 1,1 milijardu eura. Spolja više liči na neku veliku sportsku dvoranu nego na fudbalski stadion, ali iznutra deluje impresivno. Tribine su bile gotovo pune (100.000 gledalaca), sva mesta su sedeća, vidljivost perfektna sa svake stolice. Kad pomislim ko je sve igrao ovde i ispisivao fudbalsku istoriju konstatujem da sam srećan što sam imao priliku da osetim deo te specifične arome i šarma koje Vembli ima na pretek.

Možda ne stignem na polufinale i finale ali osnovnu želju sam ispunio: vratio sam se na Vembli 40 godina kasnije i i to u dana u kome je u bilans srpskog olimpijskog komiteta upisana 100. medalja. Malo li je...