Izmakoše još dve medalje. Prvo Zlatićeva jer je u poslednjem hicu ispustio bronzu a potom i ona najsigurnija, Novakova. Bio je dovoljan po jedan „brejk“ u oba seta da Huan Martin del Potro stigne do bronze. Novaku je nedostajala sigurnost sa kojom obično igra. Ono što me , ipak, obradovala jeste njegova vera u sebe. Najlepše što je rekao bilo da će ponovo pokušati da dođe do medalje u Rio de Žaneiru 2016.Pravi šampioni uvek gledaju daleko napred. Naša dva najveća aduta, Novak Đoković i Mnilorad Čavić, osvojili su četvrta mesta za koja se, kao što reče kolega Aca Krstanović sa „Sportske centrale“, dobijaju takozvane „drvene medalje“. Nema ljutnje, nema prigovora. Oni su te medalje želeli više nego svi mi. Ostaje samo žal, kao i uvek kad je nešto na domak ruke, ili se bar tako čini, a ipak izmakne.

U životu najčešće nema druge šanse, ali u sportu je uglavnom ima. Jednu takvu „drugu priliku“ imao je Endi Marej koji je nepun mesec posle poraza od Rožera Federera u finalu Vimbdlona odigrao meč karijere i slavnog Švajcarca pobedio sa 3-0. Dosad nije osvojio ni jedan Gren-slem turnir, ali je svoije ime upisao na listu olimpijskih pobedika posle Mećira (Slovačka, 1988), Roseta (Švajcarska, 1992),Agasija (SAD, 1996) Kafeljnikova (Rusija, 2000) Nikolasa Masua (Čile, 2004) i Rafaela Nadala (Španija, 2008).

Dan je bio neuspešan, ali je veče bilo izuzetno prijatno. U „Klubu Srbija“, na obali Temze, proslavljena je 100. medalja osvojena za srpski olimpizam, ono srebro koje je dan ranije „upucala“ Ivana Maksimović. Veče su upotpunili njene drugarice iz reprezentacije Zorana i Jelena Arunović, Jasna Šekarić, plivač Milorad Čavić, atletičari Asmir Kolašinac i Emir Bekrić, veslači Goran Jagar, Miloš Vasić, Nenad Beđik, Radoje Đerić i Miljan Vuković. Naravno, tu su bili i Vlade Divac, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije i Đorđe Višacki, generalni sekretar Olimpijskog komiteta Srbije. Zvezda večeri bila je 22-godišnja Ivana, izuzetno simpatična, nasmejana i ljubazna devojka koja se slikala sa svima koji su je zamolili za foto, ponosno pokazujući svoju medalju.

Slušam zanimljivu priču o logičnom opredeljenju za streljaštvo jer su joj oba roditelja iz toga sporta, ali posle početnog zanosa došla je kriza i ostavljanje puške više od godine dana. Neverovatno spontano priča da je igrala, košarku, tenis, čak i fudbal, ali je onda shvatila da je njen sport ipak streljaštvo i vratila se. Kaže da mama Mira nije strog trener zato što je „zna u dušu“. Onda nam je otkrila zanimljiv detalj: tetovažu na desnoj ruci, sa spoljne strane, malo iznad šake. U novembru prošle godine, posle dužeg razmišljanja ali uz podršku majke, istetovirala je pet olimpijskih krugova! U prvi je upisala ime majke. Bilo je to kao totoviranje sna! Pitam je da li je tačno da je na „twiteru“ najavila osvajanje medalje. Negira, kaže da ne koristi „twiter“, samo fejsbuk, gde je rekla, u opštem smislu, da ono najbolje tek dolazi što je neko pogrešno protumačio kao najavu njene medalje. Pitam je da li će sada, možda, istetovirati medalju iz Londona. Kažće da neće, možda će samo obojiti olimpijske krugove. Indiskretno pitam ima li dečka. Odgovara da nema jer pred Olimpijadu nije htela da se opterećuje ljubavnim jadima, njena česta putovanja na pripreme i takmičenja nisu najbolja preporuka za vezu, ali s obzirom na godine biće vremena za sve. Živi na Novom Beogradu, član je streljačkog kluba Novi Beograd, a porodičnu tradiciju, započetu zlatnom medaljom njenog oca Gorana u Seulu 1988, nastavlja i njen 4 godine mlađi brat. Biće još olimpijskih medalja od Maksimovića....

U „Klubu Srbija“ bilo je mnogo ljudi, ali sve je stalo i svi su se „nacrtali“ ispred velikih televizora kada su se na startu pojavili sprineteri za finalnu trku na 100 metara. Kada je Bolt još jednom preslišao rivale od kojih je ove godine gubio na nekim mitinzima oborivši olimpijski rekord, sa više strana čulo se da pravi šampioni to tako rade.