Kakav dan. Tačnije, kakva noć ! Noć u kojoj je Srbija osvojila prvu zlatnu olimpijsku medalju i to ne samo na ovim Igrama već uopšte, od osamostaljenja i nastupa samo pod svojim imenom. Ako se gleda kontinuitet, zlato Milice Mandić u tekvondu u disciplini do 67 kg. prvo je posle sidnejskog zlata odbojkaša. To zlato će proslaviti mladu, 20-godišnju devojku koja bi sa „srebrnom“ Ivanom Maksimović mogla da konkuriše i za „mis Olimpijade“,ili bar za najlepši osmeh, ali je isto tako bilo preko potrebno srpskom sportu. U talasu kritika zbog „neuspeha u Londonu“ ova medalja će znatno popraviti utisak, već je pomoglo da se nadmaši Peking, ne po broju nego po kvalitetu medalja, a ako još vaterpolistima pođe za rukom da osvoje bronzu bilans od 4 medalje i , ako sam dobro brojao, 11 finala ili završnica uopšte nisu loš bilans. Da je moglo bolje, moglo je. Da je trebalo bolje-trebalo je. Ali, objektivno, potpuno su podbacili su samo tri ekipna sporta, ne računajući neke atletičare kojima ovde i nije bilo mesto.

Moj pretposlednji „radni dan“ počinjem sa kraja, od trijumfa Milice Mandić. Oko 21,30 po lokalnom vremenu napustio sam Olimpijski stadion posle štafete 4x100 metara u kojoj je Jamajka postavila svetski rekord a Usein Bolt ušao u istoriju sa 6 zlatnih medalja u sprintu na dve uzastopne olimpijade. Nikada niko nije bio ne „tripli“ nego ni dupli šampion na dve različite olimpijade u obe sprinterske discipline. Jamajčani su trčali 36,84, 20 stotinki brže od starog rekorda dok su Amerikanci dugo slavili drugo mesto jer su sa 37,04 oborili američki rekord. Kakva trka! Bolt je, kao poslednji čovek, preuzeo palicu sa minimalnim zaostatakom ali je već posle 10-tak metara izbio na čelo i, bez uobičajenih gestova pred ciljnom linijom, dojurio do svetskpog rekorda. U četvrtak je, posle trijumfa na 200 metera, za sebe rekao :“Ja sam legenda“. I jeste.

Bilo je još lepih takmičenja i rezultata na atletici, ali neću o njima. Elem, u 21,45 uđoh u „bus“ za dvoranu u kojoj se održava takmičenje u tekkvondu. Pitah vozača koliko mu treba do nje. Kaže, 20-tak minuta. Taman da stignem, Milica se za zlato borila u 22,15. Bio sam jedini putnik u autobusu, vozač je bio „Bolt za volanom“, stigli smo za 15-tak minuta, taman na vreme da se snađem u ogromnom centru u kome su se paralelno održavala takmičenja u boksu i tekvondu. Stižem na početak i sa sa nadom i strepnjom pratim borbu. Milica se sjajno drži, svakim sekundom koji prođe bila je sve bliža istorijskom uspehu. Na kraju pobeđuje sa 9-7. Grupa naših navijača slavi, isto kao premijer Ivica Dačić i ministarka sporta Alisa Marić. Tu su i Vlade Divac i Đorđe Višacki, i njima je pao kamen sa srca iako njihov posao nije bio da nekoga treniraju i spreme za takmičenje već da svima obezbede što bolje uslove i u tome su sasvim uspeli.

Trčim u miks-zonu, urečenje medalja je posle naredne borbe. Milica je , razumljivo, na „sedmom nebu“. Presrećna, nasmejana,bez euforije u izjavama. Kaže da tekvondo trenira već 10 godina, sama ga je odabrala, i nada se da će bar još 10 godina biti u njemu. To su bar još dva olimpijska ciklusa. Iz dvorane ExCel za uspomenu nosim papir za zvaničnim rezultatima na kome piše: Milica Mandić (SRB)-Kravlej (Samoa) 16-2, Mandić.Espinosa (Meksiko) 6-4, Mandić- Barišnjikova (Rusija) 11-3, Mandić-Grafe (Francuska9 9-7. Milica Mandić, olimpijski šampion, sa samo 20 godina ! I zato u naslovu , umesto dugih trepavica iz pesme, „medaljice“. U množini. Biće ih još !

Retrospektiva subote vodi me rano popodne na Vembli, na finale fudbalskog turnira Brazil-Meksiko. Brazil je došao po zlatnu medalju koja mu nedostaje, ali moraće da čeka novu priliku kod kuće kroz četiri godine. Meksikanci su šokirali Brazilce golom u 28.sekundi (Oribe Peralta), isti igrač je u 75-minutu povisio na 2-0 a Brazil je počasni gol (Hulk) dao u nadoknadi vremena i čak imao priliku da izjednači ali je Oskar, glavom, promašio za „oskara“. Brazil ima pet olimpijskih medalja, tri srebra i dve bronze, vodio je na olimpijade svoje najveće zvezde, ali neće pa neće. U Los Anđelesu 1984. sa Dungom, Silvinjom i Paulo Santosom izgubili su od Francukse u finalu 2-0.Četiri godine kasnije u Seulu Tafarela, Mazinja, Ademira, Andradea, Bebneta i ostale pobedio je SSSR sa 2-1, u Atlanti 1996. ni Ronaldo, Roberto Karlos, Savio, Ze Maria, Andre Kruz i opet Bebeto nisu pomogli da se stigne dalje od bronze a 2008. u Pekingu Tiago Silva (kapiten u Londonu 2012.), Ronaldinjo, Marselo, Aleksandre Pato i ostali takođe su mogli samo do trećeg mesta. U Londonu je glavna zvezda bio Nejmar, ali ga u finalu nigde nije bilo. Prokletsvo zlatne medalje i dalje progoni Brazilce, ali valja istaći zasluženi trijumf Meksikanaca koji su prvi pzut bili u borbi za medalje i odmah- zlato.