Gotovo je. Posle 16 takmičarskih dana spektakularnom ceremonijom zatvarene su 30. Letnje olimpijske igre i naredne 4 godine proći će u iščekivanju Olimpijade u Rio de Žaneiru, prve koja će se održati u Južnoj Americi. Vreme je za svođenje bilansa, mada svaki ljubitelj sporta ima svoje mišljenje, svoje junake i tragičare, svoju rang-listu. Utisak o učešću srpskih sportista znatno je popravljen poslednja dva dana medaljama koje su osvojili Milica Mandić i vaterpolisti koji su protiv Crnogoraca čudesno preokrenuli 8-11, u 12-11. Dakle, imamo 4 medalje, jedno zlato, jedno srebro i dve bronze. Sa tim bilansom delimo 41. mesto sa Slovenijom, Argentinom i Litvanijom koje imaju isti broj trofeja i istog sastava. Na listi osjača medalja je ukupno 85 zemalja što znači da je Srbija u prvoj polovini a ako se gleda ukupan broj zemalja koje su učestvovale na Olimpijadi u Londonu onda je u prvoj četvrtini. Dakle, nije tako loše kako je u jednom trenutku izgledalo a sasvim je daleko od katarofe koju su neki proglasili u Srbiji.

U odnosu na Peking napravljen je mali korak napred, pre 4 godine sportisti su osvojili 3 medalje, jedno srebro (Čavić) i dve bronze (Đoković i vaterpolisti). Sada imamo zlato (Milica Mandić), srebro (Ivana Maksimović) i dve bronze (Aleksandar Zlatić i vaterpolisti). Imamo i tri četvrta mesta, dva šesta, tri sedma, jedno osmo, jedno atletsko finale, jedno četvrtfinale u tenisu...Na drugoj strani imamo razočaranja u ekipnim sportovima, odbojci i rukometu, imali smo nekoliko „turista“, pre svega u atletici i olimpijski komitet treba definitivno da ukine takozvane „B“ norme koje naginju zaboravljenom kubertenskom vremenu kada je bilo važno učestvovati. Danas je najvažnije pobediti a ako se ne može onda bar treba dati sve od sebe, oboriti lični ili državni rekord, ostvariti solidan plasman jer mogu da pobede samo najbolji. U Londonu su bili najbolkji Anmerikkanci (104 medalje), ispred Kineza (87) i Velike Britanije čiji su sportisti sakupili 64 medalje od kojih su 29 zlatne. A u Atlanti 1996. Britanci su osvoijili jedno jedino zlato. Neko je tada stavio prst na čelo, proučio problem i našao rešenje. Kažu da većina osvajača britanskih medalja dolazi iz privatnih škola i klubova, ali za navijaće koji su imali svoj „festival naglašenog patriotizma“ nije bitno ko je gde trenirao. Važno je da je „GB team“ funkcionisao.

Sudeći po raspoloženju koje je u nedelju uveče vladalo u Klubu Srbija na Temzi, nije bilo razočaranih. Atmosfera se još više podigla kada su stigli vaterpolisti, naši junaci dana. Sa njima je bio i Aleks Marić, košarkaš Australije, kome je srce u Srbiji i ovih dana, pre odlaska u Rusiju gde nastavlja karijeru, dolazi na par dana u Beograd. Vaterpolisti su dočekani velikim aplauzom a po njihovim osmesima videlo se da im medalja mnogo znači. Od 16 velikih takmičenja otkad igraju kao Srbija na svih 16 su bili polufinalisti a samo jednom, na Svetskom prvenstvu u Melburnu 2007, nisu uzeli medalju. Jeste, nedostaje im to olimpijsko zlato, ali Andrija Prlainović obećava da će u Riju ići po njega:
-Ostajemo na okupu, dovoljno smo mladi da svi idemo u Rio, čak i Vanja Udovičić koji će tada imati 34 godine. U Riju ćemo biti na vrhuncu-rekao je Prlainović.

Selektor Dejan Udovičić takođe je na kraju bio zadovoljan. Medalja je medalja i on se već okreće novom cilju, Svetskom prvenstvu u Barseloni iduće godine. Uzgred, Hrvatska je pobedila Italiju u finalu a Ratko Rudić je po četvrti put postao olimpijski šampion sa trećom reprezentaticojom, posle SFRJ i Italije. Svaka čast.

Popodne sam proveo na košarci. Prvo Rusija-Asrgentina za bronzu (zasluženo Rusija, uz malo sreće u finišu) a onda poslastica, SAD-Španija. Rekoh u najavi finala da Španci imaju 20% šansi. Imali su više. Igrali su sjajno tri četvrtine (82-83), popustili tek u poslednjih 10 minuta, ali poraz od 7 poena (100-107) najmanja je razlika u bilo kom od 14 finala koje su Amerikanci od 1936, dobili na olimpijadama Do ove nedelje ni jedan rival nije prošao sa manje od 11 poena a neki su otišli sa srebrom izgubuvši sa više od 30 razlike. Bila je to odlična utakmica na dobrom turniru sa realnim poretkom tri najbolja tima.

Možda londonska olimpijada nije bila najbolja do sada, nije bilo Huan Antonio Samarana koji je na kraju svake olimpijade proglašavao da je bila "najbolja u istoriji".Njegov naslednik Žak Rog misli da poređenje olimpijada "nije fer" jer se porede različita vremena i različite okolnosti ali nije bilo nikakvih velikih propusta a bilans od 44 svetska rekorda i 117 olimpijskih kazuje da Igre nisu bile loše ni u sportskom smislu.

Do viđenja u Riju 2016.