...Moj brat Nikola nagovarao me stalno da pređemu B. S. Klub i pričao mi je sve najlepše o timu kome je igrao.On je već bio poznat igrač i veoma zapažen. O njemu su već i novine pisale.  - Kod nas vlada disciplina i red. Drugarstvo je veoma razvijeno i svi se lepo slažemo.Klub vode ozbiljni ljudi koji se staraju o svemu i požrtvovano rade. Dođi,videćeš da te nisam prevario-govorio mi je moj stariji brat. I ja sam se odlučio. Kada je sutradan došao po mene "Butke" otišli smo zajedno na igralište B. S. Kluba. Moje iznenađenje nije bilo malo kada sam na terenu video Radenka Mitrovića, mog vođu podmlatka "Jugoslavije".I on je napustio "crvene" i sada je trenirao podlmadak "plavih".Čim je čuo da želim da se upišem,Radenko mi je dao novac za slikanje i ja sam istog dana potpisao prijavu.Tako sam krajem 1925.godine, u svojoj osamnaestoj godini, postao član Beogradskog Sportskog Kluba. U to vreme "plavi" su preživljavali tešku krizu, te  1924 .godine tim se stalno menjao jer su mnogi igrači završili studije i napuštali su Beograd. Tim je podmladjen, ali nije bio stalan jer se teško mogla odmah formirati jedna stalna i dobra ekipa. Lutalo se za dobrim igračima,pa su zbog toga stalno vršene mnogobrojne promene i probe igrača.Zbog svih ovih okolnosti B. S. Klub je ove godine zauzeo drugo mesto na tabeli.Kriza je, međutim, trajala više nego što se misliilo u početku. Kada sam ja došao u klub još uvek nije bio formiran definitivan tim. Ove okolnosti išle su meni u prilog utoliko što sam bio nov igrac,mlad, ambiciozan, željan uspeha....Iako sam izašao na teren u potpunoj fudbalskoj opremi nisam se usuđivao da se pridružim grupi koja je s bekovske lnije pucala na gol. Zastao sam na aut-liniji i zadivljenim pogledom posmatrao Lakija, Živkovica i druge futbalske asove koje sam dotle vidao samo na utakmicama. - Mošo, hodi ovamo- čuo sam da me neko zove. Moj brat mi je mahao rukom i ja trčećim korakom priđoh bliže. - Ovo je moj burazer - rekao je Nikola - dobar igrač... Mile Živković prvi mi je pružio ruku smešeći se blagonaklono. Njegova snažna, iako malo zdepasta figura, ulivala je respekt mnogim čuvenim futbalerima, a kamo li meni, žutokljuncu,koji je tek počeo da igra fudbal.  Ostali su bili mnogo mlađi. Bili su to zapravo moji vršnjaci i zbog toga sam se brzo sprijateljio s njima i celo popodne šutirao. Oni su me primili vrlo prijateljski i ja sam poneo najlepše utiske s mog prvog treninga. - Došao si u zgodan čas - rekao mi je posle treninga Nikola - Pa pošto si veoma talentovan nadam se da ćeš brzo posati prvotimac. Glavno je da treniraš i da se trudiš….                           

 …. Pre utakmice u Parizu vođa puta čitao nam je francuske listove. Fancuzi su bili sigurni u pobedu i govorili su da je to običan trening njihove reprezentacije.To nas je sve ogorcilo.  - Pokažite im, dečki, kako se igra kod nas fudbal - govorio nam je vođa gledajući nas nekako blago, skoro očinski... Zatim taksi, veliki stadion Kolomb, preko 20.000 gledalaca... Bila je to jedna od retko uspelih utakmica našeg državnog tima. Iako je još u početku povredjen Giler, navala je funkcionisala sjajno. Polutku je igrao Hitrec i bio je najbolji čovek na terenu. Nas dvojica smo se odlično slagali. Svaki potez išao je glatko i precizno, tako da smo kao od šale prelazili halfa i beka. Prvi gol dao je Hitrec pošto sam mu ja dodao nisku loptu na bekovskoj liniji. Vraćajući se na svoje mesto, kraj aut linije, čuo sam kako je neki grlati Jugosloven uzviknuo: - Živeli!. Samo napred! Naša kolonija bila je malobrojna, ali vrlo grlata i bučno je navijala. Francuzi igraju snažno, ali slabo tehnički. Meni uspeva da dam drugi gol pred kraj poluvremena. U nastavku igra je malo nesređena prvih minuta Francuz Nikola smanjuje rezultat na 2:1. Zatim mi stalno navaljujemo. Ja igram još bolje nego u prvom poluvremenu i sve navale idu preko mene i Hitreca. Izveli smo nas dvojica puno lepih prodora, koje je publika pljeskanjem pozdravljala. Poslednji, treći gol za nas, dao je Lajnert. Tako smo dobili ovu utakmicu u Parizu sa 3:1. Ceo naš tim igrao je odlično, a najbolje Hitrec i ja. Mihelčić je na golu branio požrtvovano, a bekovski par Ivković - Belesin predstavljao je solidnu prepreku. U half linijij najbolji Arsenijević... Veseli i raspoloženi vratili smo se u hotel.Posle pola sata svi smo se skupili u holu. Tu je već bilo puno sveta. Stalno nas je neko lupao po ramenima i srdačno se smešio. Bilo je i puno Jugoslovena, koji su došli da nam čestitaju. Oni su se izgleda najviše radovali pobedi. - Ne znate šta znači za nas vaša pobeda - objašnjavao je jedan naš čovek iz kolonije - to je naš uspeh.Da ste  izgubili morali bismo bar deset dana da se krijemo od poznanika. Ovako će sada oni da beže od nas... Najzad se pojavio i vođa puta Dr Josip Riboli nam je čestitao na pobedi i dao nam svakom po 150 franaka….        

… Publika je videla u Braziliji opasnog konkurenta Urugvaju, pa je iz sveg grla bodrio nas kako bi smo mi  izvukli što bolji rezultat. Naš početak  bio je više nego sjajan. Zbunjeni silovitim naletima i retkom borbenošču cele  naše ekipe, Brazilijanci nikako nisu mogli da se snadju. Njihova tehnika padala je pred oštrim i silovitim startom naših igrača koji su prosto nosili na grudima Brazilijance. Posle mnogo prodora s naše strane, ja sam lepo dodao loptu Ivici Beku, a ovaj je odmah opalio kao iz topa. Brazilijanski golman uzalud se opružio po vazduhu. Prosto nismo mogli da verujemo da smo dali gol. Vraćali smo se ka centru nekako zbunjeni,stalno se okrećući ka sudiji. Zar to nije čudo, mi vodimo 1:0! Malo docnije Bane Sekulic puca strahovito. Lopta se odbija od stative, ali Tirnanić pritrčava i ubacuje u gol: 2:0 za nas! Ljubili smo se i radovali kao mala deca. Onaj silan izliv oduševljenja ne može se opisati. Brazilijanci su bili tako mali i sitni prema nama u tim trenucima i mi smo stalno navaljivali na njihov gol…. Izašli smo ponvo na teren, iscrpljeni, ali još uvek dovoljno snažni da čitavih dvadeset minuta opsedamo brazilijanski gol. Zatim su naši protivnici prešli u napad. Dali su jedan gol i trudili se da izjednače. Svi smo se povukli natrag i branili se kao lavovi. Jakšić je stvarao čuda. Branio je neverovatne stvari. Bio je to njegov dan. Hvatao je lopte koje su skoro već bile u mreži. Nisam zaista nikada video jednog golmana da brani tako kao što je branio Jakšić tih poslednjih dvadeset minuta. Ja sam, na žalost, celu utakmicu odigrao slabo. Bio sam bolestan. Svakih pet minuta zastajao sam na terenu i kašljao. Nisam imao daha. Laknulo mi je kada je sudija svirao kraj. Čim je završena igra uleteli su u igralište svi naši koji su stajali iza gola. Kosta Hadži bio je silno uzbuđen i držao se stalno za srce. Govorio je: - Braćo! Junaci moji! Drugovi moji! Naši iseljenici preplavili su teren. Devojke su nam padale u zagrljaj i ljubile nas po znojavom licu.Ljudi su plakali...           

… Tirke je trčao pored aut linije i brzo se približavao golu. Half Poljaka  ga je uskoro sustigao ali se Tirke vešto oslobađa protivnika. Bek je pošao u pomoć svom igraču i spremao se da oštrim startom pokosi naše desno krilo. Tirke je, međutim, predosetio šta mu se sprema pa je centrirao. Lopta je bila kratka i oštrija nego obično. Zaleteo sam se, skočio što sam više mogao, izvio se telom u vazduhu i ivicom čela zahvatio loptu glavom i skrenuo joj pravac. Okret je bio suviše nagao i brz, tako da sam izgubio ravnotežu i pao na zemlju. Odjeknuo je potom pad. Bilo mi je jasno da se golman bacio za loptom i mislio sam da je uspeo da je uhvati. -G-o-o-o-ol!-čuo se huk sa tribina.  Lopta je zaista skakutala iza golmanovih leda. Bio je to naš peti gol, inače najlepši moj gol u životu. U drugom poluvremenu sudija je pomogao Poljacima da daju počasni gol. Odnekud je iskrsnuo jedanaesterac i Poljaci smanjuju rezultat na 5:1. Nismo ni mi dugo oklevali. Perlić postiže lep gol, a Božović ubrzo povećava rezultat na 7:1. Bila je to velika pobeda. Mi smo, međutim, bili raspoloženi za davanje golova. Sudija je kaznio jedan grub nalet poljskog beka i ja tučem slobodan udarac sa 20 metara. Poljaci su napravili zid. Okrenuti meni leđima nisu primetili da su napravili  rupu u „živom zidu“. Video sam tačno levi ugao gola. Namešto sam loptu i pogledao još jedanput. Pored prljavih dresova poljskih futbalera virila je stativa. Nanišanio sam tačno u tom pravcu i udario po lopti. Bio je to naš osmi gol, a moj četvrti ! Poljaci smanjuju zatim rezultat na 8:2, pa na 8:3, ali Tirnanić uskoro iskorišćuje povoljnu situaciju i postiže deveti gol...