Korzo

Ne znam kako je danas, ali znam kako je bilo nekad. Večernji izlazak na korzo bio je obavezan ritual kojim se završavao dan, ma kakav bio. Ne izaći na "štraftu" moglo je značiti samo dve stvari: bolest ili fizičko odsustvo iz grada. Početkom 60-ih godina prošlog veka korzo nam je bio sve: i šetalište, i modna pista, i informativni centar, i mesto prvih pogleda zaljubljenih, prvog javnog držanja za ruke, kurs lepog ponašanja jer smo u gradu sretali roditelje, profesore, ugledne građane kojima smo se ljubazno javljali... Ako je nešto trebalo da se sazna, nije bilo boljeg mesta od korzoa. Telefoni su još uvek bili retkost tako da je usmeno predanje bilo najbrži i najsigurniji način širenja glasina.

Šetalište za mladež bilo je na desnoj strani gledano od Skvera, ili na levoj gledano iz pravca škole. Suprotna strana bila je rezervisana za starije i mnogo manje prometna. Naša štrafta je bila od Skvera do zgrade u kojoj se odavno nalazi Socijalno, a nekad je na tom mestu bio Omladinski dom. Obično smo išli po dvoje-troje, ređe četvoro u redu. Držali smo se strane uz izloge ako smo se kretali iz pravca Skvera jer je druga polovina trotoara bila rezervisana za one koji su se na kraju "piste" okretali i išli nazad. I tako unedogled. Mogli smo da okrenemo i po deset krugova. Razmenjivali smo poglede sa devojčicama koje su bile naše simpatije, ili mi njihove. Put do takozvanog zabavljanja i nekih kasnijih velikih ljubavi počinjao je na korzou. Ako smo u školu išli po podne, poslednji, šesti čas završavao se u 19.25, taman na vreme da, onako sa torbama u rukama, stignemo na korzo.

Sindikat

Kad se danas čuje reč "sindikat", uglavnom se pomisli na organizacije koje, kao, brane prava radnika. Ima ih raznih, više čovek ne može da pohvata koliko ima sindikalnih organizacija, saopštenjima ratuju nekakvi nezavisni protiv, valjda, zavisnih, sindikalni funkcioneri ne skidaju se sa TV ekrana, a sve, dabome, u interesu radnika...

U vreme naše mladosti u Zaječaru jedini "sindikat" za koji smo znali bio je onaj u glavnoj ulici, preko puta današnje prodavnice "Simpo". Zašto se zvao "Sindikat" nikad nisam ni istraživao, verovatno je imao neke formalne veze sa sindikalnom organizacijom, ali za nas to je bio klub u kome su se ljudi okupljali da prekrate vreme. Uglavnom se igrao bilijar, na jednom stolu onaj na "keglice", sa pet figurica poređanih u nizu na sredini stola koje je trebalo rušiti. Ako se obarala samo ona u sredini, donosila je pet poena, ostale koliko padnu, a ako bi se oborile sve odjednom bila je to "banka". Jedino što se nikako nije smelo bilo je obaranje keglica crvenom kuglom jer je to značilo prodaju svih do tada sakupljenih poena. Na drugom stolu su majstori igrali čiste karambole, dve žute kugle, jedna sa tačkom da bi se znalo koja je čija i jedna crvena. Cilj je bio da se tvojom kuglom pogode druge dve, crvena i druga žuta, bilo direktno, bilo od bande. Duž zidova su bili šahovski stolovi sa fiokama u kojima su držane figure, a ako se nije igrao šah, tabla je služila za partije domina. Koliko se sećam, karte se nisu igrale u našem "Sindikatu". Alkohol se nije služio, iz skromnog bifea stizale su kafe sa ratlukom, čaj, kokta ili klaker, bezalkoholno obojeno piće koje su ondašnji majstori sodari pravili tako što su vodu pod pritiskom pretvarali u sodu a usput je nečim farbali... To je bila naša koka-kola....Od dobrih igrača bilijara, a bilo ih je, učili smo šta su "felš", "šiber", "kvart", "duble", "buzer", kako treba po dnu udariti kuglu da bi išla unazad... Bilo je majstora koji su uspevali da naprave i po 30-ak karambola, kao i onih koji su na keglicama bili u stanju da izađu "iz taka", odnosno da sakupe 100 ili više poena. Kada su takove u ruke uzimali slabiji igrači, bilo je komičnih scena, od cepanja čoje jer su promašivali cele kugle i grebli po postavi do toliko jakih udaraca da su kugle iskakale i pogađale nekog oko stola....

Kafane

Kažu da je Zaječar pre Drugog svetskog rata, računajući i nekoliko kupleraja, imao 98 kafana. Posle rata bilo ih je manje, ali sasvim dovoljno da ih moja generacija dobro zapamti. Kafana je u Zaječaru, kao i u najvećem delu Srbije, nešto kao institucija, nezaobilazan deo javnog života. Jeste, išlo se u kafane i zbog onoga čemu one u osnovi služe, zbog ića i pića, ali kafana je i više od toga, centar zbivanja, obaveštavanja, ogovaranja i, što bi rekli - da izvinite ne izrazu - zajebavanja. Bilo je ljudi kojima je smisao života bio da nekoga nasamare i često su u svoje intrige uvlačili čitav niz saradnika kako bi štos bio uspešniji....
... Iako je važio za bolju i pristojnu kafanu, "Luvr" je za jedan 29. novembar, ondašnji veliki praznik Dan republike, doživeo nezapamćenu scenu. Sa već uhvaćenom "majom" u nekoj od obližnjih kafana, Mika Šćekić i Dane Izvorac rešiše da nastavak praznika provedu u "Luvru". Da nisu bili to što jesu i takvi kakvi jesu, ne bi bilo ove istorijske priče ma koliko izgledala neverovatna. Elem, vispreni Mika reče Danetu, koji se u to vreme ozbiljno bavio gimnastikom i mogao da hoda na rukama od Zaječara do Grljana, 5 km udaljenog sela prema Knjaževcu.
- Dane, stalno ulazim u kafanu s nekim "pod ruku", ali nikada nisam ušao s nekim "pod nogu"...
Danetu nije trebalo dva puta da se kaže, odmah se bacio na ruke i dopratio Miku do vrata. Na vratima je uredno podvio jednu nogu u kolenu da bi Mika mogao da ga uhvati "pod nogu" i tako su ušli u kafanu. Gosti su ih zabezeknuto gledali, ali pošto su ih svi znali i bili spremni na njihove dogodovštine nije bilo nikakvog čuđenja, kažu da se začuo i poneki aplauz. Ušli su na dve noge i dve ruke a izašli - četvoronoške.
U užem centru grada bila je kafana "Deligrad", tu negde preko puta današnjeg spomenika Nikoli Pašiću. Bila je poznata po odličnom roštilju i po tome što se u njoj prvo saznavalo šta je "Timok" uradio na gostovanju. Nedeljom predveče, dok se čekao rezultat iz Pirota, Kraljeva, Užica ili Kragujevca, navijači su sedeli, pijuckali i mezetili, i čekali da zazvoni telefon. Slušalicu je uzimao poslovođa Stole Gluvi, koji je u svakom razgovoru opravdavao svoj nadimak:
- Kol'ko? Za koga? Za njini ili za naši? - drao se Stole u slušalicu dok su mu nestrpljivi navijači pominjali i oca i majku što ne kaže ko je pobedio.
- Ćutete, bre, jebem vi mater... Ne čujem čoveka... Ma ne kažem na tebe, vikam na ovija ovde, deru se ko da sam gluv - vodio je Stole razgovor sa nekim od članova uprave koji je trebalo da javi rezultat... Pre ili kasnije saznavali smo ono što nas je najviše interesovalo, a ritual sa Stoletom ponavljao se svake druge nedelje. Nije bilo šanse da neko drugi uzme slušalicu, telefon kao da je bio Stoletov lični....

Pozorište

Ako bi neko na osnovu većine ovih priča pomislio da smo 60-ih godina u Zaječaru samo trčali za loptom, išli na sportske priredbe, kupanje i pecanje ili šetali korzoom, grdno bi se prevario. To su bile naše redovne vanškolske i uglavnom letnje aktivnosti. Većinom, ili u proseku, bili smo dobri đaci, bez većih problema u školi, tako da nam je ostajalo puno vremena za sitna zadovoljstva, od klikera i lopte preko bilijara do igranki ili žureva, koje smo tih godina počeli da pravimo kad god su nam roditelji bili odsutni...
Poznato je da su klubovi u teatrima (bili) rasadnici dogodovština, ali i mesto "uništavanja" značajnih količina alkohola.
Jedna od nezaboravnih anegdota kazuje da je posle završenih Susreta profesionalnih pozorišta Srbije "Joakim Vujić" u Zaječaru, tadašnji tehnički direktor Draža Milenković, kao dobar domaćin, krenuo do Autobuske stanice da isprati kolegu Laleta, legendarnog užičkog upravnika. Treba li naglasiti da su posle terevenke koja je trajala osam dana i osam noći obojica bili na... osmom nebu. I kao što je red, isporučili su na hiljade pozdrava svim živim ali i mrtvim pobratimima, izljubili se ko da su krenuli u rat, otpevali niz poznatih refrena i... u autobus za Užice ušao je domaćin Draža, a na stanici je ostao gost. Kako, zašto, ma jel to moguće... I šta je bilo dalje?
Posle višesatnog putešestvija drumovima i bogazama koje je nemoguće rekonstruisati, sretno se u Zaječar vratio Draža uz pomoć nekolicine konduktera, a da niko nije primetio da se nešto neobično dogodilo. A Lale?
S obzirom na njegova povremena višednevna odsustvovanja diljem teatarskih prostora, iz Užica ga niko nije tražio. Tri dana nakon istorijskog ispraćaja, u zaječarskom pozorištu se oglasio telefon:
- Ovde Klub penzionera... Da, da, kod Autobuske stanice. Aman, ljudi, pomagajte!!! Već treći dan ovde je neviđena zabava. Neki gospodin neprestano pije, čašćava sve redom... Ne zna da nam objasni kako se ovde stvorio i neće nigde da ide. Kaže da mu je ovde potaman... Penzioneri počeli da piju ko da im je poslednje, vodaju ga do svoje kuće i vraćaju. Dolaze žene, svađaju se, plaču... Čekajte, ima nešto još gore... Priča raznorazne priče, i ovakve i onakve, al' stalno pominje pozorište i, da prostite, glumice... Pa možda vi znate...
Niko u Pozorištu nije znao niti je mogao da pretpostavi o čemu i o kome se radi. Posle početne konfuzije, nivo bezbednosti je podignut na viši nivo. Stvoren je krizni štab i delegacija sa upravnikom na čelu krenula je u avanturu: utvrditi identitet nepoznate osobe, preduzeti neophodne korake i videti na licu mesta šta je prioritet. Susret u Klubu penzionera, po svedočenju prisutnih, bio je toliko dirljiv da je bilo suza, smeha, aplauza i... bar četiri brze ture za srećan put. A onda je u Pozorištu, kako red nalaže, za srećan kraj jedne avanture moralo da se zalije, onako s nogu... Narednog dana u toku prepodneva, uz nezaboravne note i tri tzv. putna gutljaja u staničnom bircuzu, Lale je ubačen u autobus sa naznakom, uz pristojnu napojnicu šoferima, da pod obavezno bude isporučen u Užicu....

Legende

Na zvaničnom sajtu grada Zaječara u rubrici o znamenitim ljudima iz prošlosti grada može se naći ponešto o Hajduk Veljku Petroviću, Nikoli Pašiću, Đorđu Genčiću, Adamu Bogosavljeviću, Svetozaru Markoviću, Marinku Stanojeviću ili generalu Nikoli Coloviću, ali ću se ja u ovoj priči baviti nekim likovima koji ničim posebno nisu zadužili grad, ali su mu u vremenu u kome su živeli davali određeni pečat. Redosled ljudi koje ovde pominjem sasvim je slučajan, bez i najmanje namere o nekakvom rangiranju. Grupa je heterogena po svemu, od obrazovanja do profesija, a jedino zajedničko im je što su svojim "likom i delom" postali urbane legende Zaječara.Namerno ne navodim njihova puna imena (naći ćete ih u priči o nadimcima) zato što su ih svi znali i zvali ovako kako su navedeni ovde.
...
Mika Šćekić - Boem, neprevaziđeni maštar, čovek nemirnog duha, avanturista i iznad svega šeret. Legendarni glumac Zoran Radmilović, zaječarski đak, više puta je rekao da je diplomirao "u klasi profesora Šćekića". I nije preterao, mnogi štosevi koje je Zoran primenjivao na sceni, posebno kao legendarni kralj Ibi, potiče iz zaječarskih kafana i druženja sa Mikom. Moja majka je Miki predavala srpski i pamti ga kao izuzetno pismenog učenika, čiji su pismeni zadaci redovno čitani pred celim razredom.
Nemirni duh poveo ga je sa drugarima Branom Fusom i Mirkom - Vilijem Videnovićem negde 1953. na Zapad, naravno ilegalno jer se legalno i nije moglo. Mirko se pred sam prelazak austrijske granice predomislio i vratio, a Mika i Brana su nastavili, prešli u Austriju, kasnije u Italiju i Francusku, vratili se do Trsta gde su ih uhapsili i deportovali u Jugoslaviju. Odležali su po par meseci... Brana je kasnije, legalno, otišao kod oca a još kasnije ugostio Miku u Los Anđelesu. Dok su se vozili sa aerodroma, Mika je filozofski osmatrao oblakodere i u svom stilu odvalio:
- Bre, bre... Što se izgradio ovaj Los Anđeles...
Jednom je, dok je bio u tazbini negde oko Kragujevca, slušao neki kviz na lokalnom radiju i uspeo da dobije vezu sa studiom. Uključili su ga u program, uredno se predstavio, dao sve generalije a kad je trebalo da odgovori na pitanje, iskreno je rekao:
- Pojma nemam.
- Pa zašto ste se onda javili? - upita voditelj.
- Samo da vam kažem da ne računate na mene - reče Mika u svom stilu.
Bora Jare - Boem, glumac, kozer, šarmer... Nosio je leptir-mašnu u svakoj prilici, čak i kada je u čizmama do kolena išao na pecanje. Njegov način pričanja imao je neku hipnotičku moć, čak i kad su prisutni znali da Bora izmišlja događaje, kao na primer kad se "rvao s mečku", uživali su da ga slušaju.
Miša Vešović, nekadašnji direktor zaječarskog pozorišta, Zoranov i Borin drug, ispričao je u emisiji "Nostalgija" za Radio-televiziju Zaječar da je Bora dugo "ložio" drugara i kolegu Zorana Radmilovića da mu "već 20 godina čuva specijalnu rakiju u Dunavu", a kada je Zoran pitao zašto u Dunavu a ne u Timoku, Bora mu je odgovorio:
- Zbog peska, bolji je dunavski nego timočki.
Znajući s kim ima posla, Zoran je pitao kako drži rakiju u vodi, a Bora mu je ozbiljno odgovorio da "jednom nedeljno ide na Dunav da menja sidžmiku da ne istruli".
Bora je voleo kafanu, voleo je da se proveseli, da nadahnuto nešto otpeva ili odrecituje... Širu popularnost je stekao u TV seriji "Kamiondžije" kao otac Jareta, koga je igrao čuveni Čkalja, ali za stare Zaječarce Bora je bio i ostao lokalna pozorišna i kafanska ikona, emotivna umetnička duša. Slika iz neke zaječarske kafane u kojoj Bori Jaretu na uvce muzicira Mile Ge, na svoj način takođe jedna od legendi grada, govori više od hiljadu reči.