Vujadin Boškov, Todor Veselinović, Dobrosav Krstić i Zdravko Rajkov, asovi najplemenitijeg kova, ostavili su neizbrisiv trag ne samo kao dugogodišnji prvotimci Vojvodine, nego i kao istaknuti reprezentativci Jugoslavije.

Vujke i Toza, đaci Baneta Sekulića, bili su, svaki na svoj način,  ljubimci navijača Vojvodine. Boškov se isticao po ozbiljnom pristupu, vrednoći i požrtvovanju, po dugim loptama i igri glavom, a Toza je pre svega bio rasni golgeter, sklon onom što publika voli, hazarderskim potezima i vicu.

Zajedno su počeli u podmlatku Vojvodine kod Baneta Sekulića, da bi se sjajom nesvakidašnjeg talenta, prvo Boškov, a odmah posle njega i Toza, nametnuli kao prvotimci i predvodnici "zlatne generacije".

Uspon Vujadina Boškova bio je meteorski: prvotimac - u osamnaestoj godini, reprezentativac - u dvadesetoj, "kontinentalac" - u dvadeset i četvrtoj, petstota utakmica u Vojvodini - u dvadeset i šestoj godini...

Uz podsećanje da je u reprezentaciji Jugoslavije nasledio velikana Predraga Đajića i da je na fudbalsku scenu stupio smelo tumačeći ulogu halfa u svojoj interpretaciji, u knjizi "Pola veka" o Vujadinu Boškovu, pored ostalog, piše:

"On se nije upuštao u pustolovine; on je u svojoj zoni suvereno vladao i sputavao aktivnost protivničke spojke. U njegovoj igri nije bilo virtuoznosi, ali igrač koji mu je bio poveren na čuvanje bio je onemogućen. U direktnim duelima s protivnikom Boškov je gotovo uvek odnosio pobedu. On je startovao na "prvu loptu", on je nastojao da loptu odmah doturi dalje, tražeći najbolje rešenje i izbegavajući kratak pas kad god je to bilo mogućno. Igranje dugačkom loptom jedan je od najtežih elemenata u igri, jer je teško ostvariti punu preciznost, ali preimućstvo dugačkog pasa sastoji se u tome što se težište igre brzo prebaci na slobodan deo terena i omogućuju se korisni manevri upravo tamo gde su redovi protivnika proređeni. To je u stvari bio nov stil, nova koncepcija - otvaranje knjige na njenim najuzbudljivijim stranicama".

Napominjući da je Boškovu u mladim danima uzor bio Mađar Jožef Kočiš, a voleo je i Brazilca Didija, nadahnuti autor teksta dalje piše:

"Fudbal nije mazio Vujadina Boškova, mada je njegov uspon bio meteorski. I pored toga što je od početka svoje karijere reprezentativca nastojao da bude isključivo "svoj tip" i što je osvežavao igru korisnim potezima, njemu je trebalo prilično vremena da nađe samoga sebe u vrlogu velikih fudbalskih zbivanja. On je oduvek težio da igra "prvom loptom" i da forsira igru, ali su mu baš ti potezi, pogotovo u početku, najmanje uspevali. On je bio "poletarac" baš u doba pune renesanse magijskog četvorougla. I ma koliko da se trudio da ne podlegne njegovom uticaju, on je prihvatao kratak pas kao stil u igri, prosto zato jer su ga na to prisilile sve okolnosti koje su ga okruživale. Kad bi se otrgao iz tog šablona, on bi čudesno tačno i korisno, bar nekoliko puta u toku igre, lansirao one poteze o kojima je umeo dugo da priča u svakoj prigodnoj prilici izvan fudbalskog terena. Izraziti igrač odbrane, ofanzivan samo u fazama napada svoga tima, neumoran u svim akcijama, on je tražio sebe u svakoj utakmici kroz brižljivu analizu svoje igre. Bio je to dug proces, ali taj uporni čovek, visok samo 165 cm i težak 65 kg, inače asketa, kome je jedini hobi lov, na kraju je uspeo da ostvari sve ono što je želeo u fudbalu. Izgradio je sopstveni stil i igru halfa uzdigao na najviši nivo savremenog shvatanja fudbalske igre".  

Krčeći put do zvezdanih visina, Vujadin Boškov je usput neštedimice obasipan komplimentima. Tako se u prigodnom tekstu, objavljenom u klupskom listu oktobra 1957. godine, povodom pedesetog nastupa u dresu s državnim grbom, o njemu piše:

"Vujadin Boškov je jedan od retkih fudbalera  koji je u dvadeset i sedmoj godini doživeo čast da pedeseti put obuče dres s državnim grbom. On spada među one malobrojne izabranike za koje se kaže da su mnogo dali, ali istovremeno i u onaj najuži izbor fudbalera od kojih se još mnogo očekuje. Katkad ga, i ne misleći, svrstavamo u stariju gardu, iako je po godinama mlađi od mnogih igrača koje nazivamo "mladim talentima". Možda to i nije nerazumljivo. Jer, govoreći o njemu, mislili smo na njegove brojne uspešne nastupe na najvećim fudbalskim scenama sveta, na njegovo ogromno iskustvo, ozbiljnost kojom obavlja svoj posao na terenu. On, zaista, već nekoliko godina igra tako da otpada svaka mogućnost sumnje u njegovu zrelost - i kao majstora lopte i kao stratega koji u najkritičnijim trenucima za svoj tim suvereno barata dirigentskom palicom. Dakako, to ne znači da je dostigao svoj zenit i da ne može pružiti više od onoga što je do sada dao. Naprotiv. Čini se, upravo, da on iz utakmice u utakmicu daje sve više. Pokazatelj njegovog uspona i dalje rapidno ide naviše, jer on je tip fudbalera koji razmišlja o svakom svom potezu, koji uporno i svesno reducira iz igre sve nepotrebno i traži najkorisnije rešenje. Redak je fudbaler koji je toliko elastičan kad se radi o taktičkim zamislima na samom terenu. Kolikogod je sposoban da sa svojim drugovima nametne protivniku unapred pripremljenu taktiku, toliko je vazda vitalno spreman da menja taktičke zamisli kako bi njegov tim najupešnije parirao protivniku.

Svoj jubilej Boškov prolasvlja u punoj fudbalskoj snazi, u godinama koje ne dozvoljavaju sumnju da će još mnogo dati za jugoslovenski fudbal i svoj matični klub Vojvodinu u kojoj je stasao kao fudbaler i stekao renome koji danas uživa. Šta lepše od toga mogu da mu požele navijači novosadskog ligaša, brojni ljubitelji fudbala u našoj zemlji, pa i mnogi poklonici ovog popularnog sporta van granica Jugoslavije čije je simpatije osvojio".

Zajednička osobina Vujketa i Toze, piše Jovo Vuković u knjizi "Tobdžija sa Salajke", bila je ljubav prema golovima:

"Obojica su u tinejdžerskim letima, kad su bili spremni da se trkaju s vetrom, maštali da budu napadači, golgeteri. Razdvajanje je izvršio upravo Sekulić, vrativši Boškova u odbranu i ostavivši Tozi ulogu jurišnika na protivničke mreže. Koliko je Sekulićev "rez" bio pravi potez, pokazali su rezultati Vojvodine i drugih timova za koje su igrala dva njegova najbolja učenika, kasnije velikani jugoslovenskog fudbala, dugogodišnji reprezentativci".

Odbijajući da se upušta u ocenu ko je od njih dvojice bio bolji fudbaler, autor u pomenutoj knjizi piše da bi rizik od greške bio preveliki i nepotreban, s obzirom na to da su metode merenja vrednosti različite:

"Vujke i Toza su unikati, a unikati se ne porede".

Ipak, Toza Veselinović je znao na svoj način, duhovito da govori o toj "večnoj temi" navijača Vojvodine:

"Razlika među nama je u tome što ja igram fudbal, a on brani gol".

Ono što im je nesumnjivo zajedničko to je ljubav prema Vojvodini. Zanimljivo je da je Toza Veselinović, dok je služio vojni rok, jednu godinu igrao za Partizan, ali nije prihvatio da po skidanju uniforme ostane među crno-belima. Vratio se u Vojvodinu i u njoj ostao do odlaska u inostranstvo.

Pravi odgovor kakvi su odnosi između dva najistaknutija prvotimca Vojvodine, odnosno da Vujke i Toza nisu opterećeni rivalstvom, već da su na tome više insistirali navijači nego njih dvojica, dobio se  kada su odlučili da iz Vojvodinu zajedno odu u italijansku Sampdoriju. U Đenovi su ostali jednu sezonu, 1961/62. godine, ali bilo je jasno da se, posle dva loma noge, bliži kraj karijere Vujadina Boškova.