Izvod iz nedeljnika Svedok

Nema, verujte mi na reč, velikih i mladih knjiga! Ima samo dobrih i rđavih. Upravo jedna takva, mala po obimu, na 160 stranica (Zadnja pošta Timok), velika po sadržaju, mog dugogišnjeg prijatelja, drugara, kolega, „španskog Zaječarca“, Vladimira Vlade Stankovića, uručena mi je „sa sve posvetom“ /“Iako u trouglu Niš-Zaječar-Ćuprija „nestaju padeži“ ima i izutetaka, tj. pismenih.  Mom drugu Dinji, srdačno. Vlada Stanković, Beograda, 28.09.2012./.

Knjiga, po sopstvenom priznanju autora, Vlade, u „Umesto uvoda“, nema ambicija da bude nekakva, zvanična, istorija Zaječara, pa čak ni dokument, već je to „samo“ knjiga sećanja na Zaječar iz jednog perioda, s kraja 50-tih, pa negde do pred kraj 60-tih godina prošlog veka, dakle jedan potpuno subjektivan doživljaj grada u kome je autor odrastao, išao u školu, i odakle se otisnuo u svet...
- Moj povratak u mladost nije ništa drugo osim pokušaja da se od zaborava sačuva jedno drugačije vreme, bez interneta, mobilnih telefona, dugo čak i bez crno-bele televizije. Više od svega želeo sam da pišem o duhu jednog vremena i jednog grada, o ljudima koje sam poznavao i sa kojimasam se družio, o mestima koja smo voleli, o načinu života koji je, diktiran uslovima, bio sasvim drugačiji od današnjeg.

Pitali smo autora - koja je poruka knjige, ako je - ima?
- Verujem da ovu knjigu izuzetno obogaćuju autentične slike Zaječara iz vremena kojim se bavim, zbog čega izražavam posebnu zahvalnost Istorijskom arhivu Zaječara, koleginici Ireni Jović Stanojević, koja mi je ustupila deo dragocenog nasleža koje je gradu ostavio istaknuti zaječarski foto-reporter Boško Krstić i, posebno, drugarima Bokanu Laziću i Gagiju Ranđeloviću koji je takođe zaslužan što je ova knjiga stigla do ruke Zaječaraca, priča mi Vlada Stanković, dok ćaskamo u „Krugu dvojke“ u Makedonskoj u Beogradu i, prisećamo se, kako je nekada bilo - lepo!?
- Lepše, no danas, a možda i jeste, jer bili smo mlađi...

Dobro, ko hoće da sazna o Zaječaru sredinom prošlog veka moći će da nabavi knjigu  preko bookbridge@bookbridge.rs , a i u knjižari „Kaligraf“, ali ko je „španski Zaječarac“ Vladimir Stanković? Vlada? Znam ga, otprilike, četiri decenije! Uf, kad je to bilo, ali nisam znao da sam mlađi 20 dana od njega! Da ne pominjem godinu rođenja, sem datuma, on je rođen 5., a ja 25 maja!  Dobro, 1949. I, otkad ga znam znao je samo za svoj poziv, rano zadojen mirisom olova, uz oca koji je krajem 50-ih godina prošlog veka u Zaječaru bio glavni urednik regionalonog nedeljnika „Timok“. Oduvek je tvrdio da će „biti novinar“ obavezno dodajući „i to sportski“. Već na drugoj godini studija na Filološkom fakultetu, na grupi za srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost, zgrabio je prvu šansu koja mu se ukazala i počeo honorarno da radi u dopisništvu zagrebačkog „Vjesnika“.  U avgustu 1979. prešao je u „Borbu“ na mesto urednika sportske rubrike. Na tom poslu ostaće do 1988. Godine 1988. bio je glavni urednik magazina „Tim“. Tada mi je omogućio dobro plaćenu tezgu, pošto sam radio u „Novostima“, zajednički osmislivši dodatak „Šah u TIM-u“. U jesen 1989, pokrenuo je magazin „Koš„, prvu jugoslovensku košarkašku reviju. Sa mesta glavnog urednika „Koša“ otisnuo se u Španiju, u Barselonu, gde je počeo da radi u španskom izdanju magazina „FIBA Basketball“.  U Barseloni je stekao ugled odličnog poznavaoca evropske košarke. U leto 2000. dobio je poziv da bude prvi direktor za medije novoosnovane Evrolige u košarci, gde je ostao do leta 2006. Od 2007. u Španiji radi kao slobodni novinar, sarađujući sa Evroligom, „El Mundo Deportivom“, „La Vanguardiji“, „El Paisu“. U Srbiji, od 1. aprila 2010. radi za „Nin“ (šta ćeš, niko nije savršen, pa ni Vlada, primedba V.D.). U karijeri dužoj od 40 godina, izveštavao je sa 7 olimpijada, 6 svetskih prvenstava u fudbalu, četiri evropska prvenstva u fudbalu, 14 evropskih šampionata i četiri svetska prvenstva u košarci, sa 18 „final four“ turnira u basketu...Čak se ogledao i šahu, kada smo zajedno izveštavali sa meča Fišer-Spaski. Rečju novinar za sve oblasti, da ne kažem - medijski multipraktik! Pisac je scenarija za dokumentarni film 12 zlatnih medalja posvećen uspesima košarkaške reprezentacije; koautor je nekoliko fudbalskih i košarkaških almanaha i enciklopedija. I to mu je, izgleda, bilo „malo“, pa je prešao u „književnike“. Knjiga „Montevideo, Bog te video!“ je njegov književni prvenac nastao posle dvogodišnjeg istraživanja. Knjiga je poslužila za realizaciju i veoma uspešnog i komercijalnog istoimenog filmskog projekta koji čine dokumentarni i igrani film u dva dela, TV serija od 15 epizoda, monografija, izložba i niz pratećih manifestacija posvećenih velikom uspehu srpskih  fudbalera 1930. u Urugvaju.
Autor je i knjige „Španija, od stalnog dopisnika“. Reč je o izboru tekstova, svih žanrova, objavljenih tokom 18 godina Stankovićevog „dopisnikovanja“ iz ove zemlje!! Na moje jeretičko pitanje: Dokle, „španski Zaječarac“ kaže:
- Tek sam počeo!

Nadimci

Posebna vrednost knjige „Zadnja pošta Timok“, čini se „dodatak“, imena i prezimena, ali i nadimci svih viđenijih Zaječaraca toga doba, ali po oblastima: sportisti, novinari, pisci, fotoreporteri, po životinjama, po hrani i piću, po karakteristikama, po zanatima i zanimanju, po ugostiteljstvu, po poreklu i geografskim pojmovima, po imenu ili prezimenu, neobjašnjivi, bez nadimka.