Dejan Petrović, fiolosof po obrazovanju, filmski kritičar po vokaciji, zaljubljenik u sport po opredeljenjuj, usavršavao je svoja akademska zvanja i znanja (i) u Budimpešti. Za našu rubriku "Šta se čita u..." napravio je esej o fenomenu Puškaš, o enormnoj popularnosti najboljeg mađarskog fudbalera svih vremena. Legenda o njemu trajaće zauvek jer brojne knjige, filmovi i dokumenta svih vrsta čuvaju od zaborava majstora koji je pedestih godina prošlog veka predvodio čuvenu mađarsku fudbalsku "laku konjicu".

Najveći mađarski brend

Ukoliko vas put navede u najstroži centar Evrope, mađarsku prestonicu Budimpeštu, u jednoj od centralnih gradskih ulica, u neposrednoj blizini Sinagoge i takozvanoj „jevrejskoj četvrti“, bićete u prilici da ugledate ogroman, monumentalni mural preko cele jedne strane višespratnice, koji obeležava jedan domaćinima izuzetno važan datum. Naime, sada već veoma davne 1953. reprezentativni tim Mađarske usred Londona ubedljivo je savladao arogantnu Englesku, zemlju osnivača najvažnije sporedne stvari na svetu, čija javnost je do tog trenutno nepodeljeno smatrala kako je njihov fudbalski tim nepobediv, a posebno na svom terenu. U demoliranju tri lava na Vembliju od čak 6:3, prvom porazu Gordog Albiona na svom terenu ikada, kontinentalna senzacija Mađarska najavila je velika dela u bliskoj budućnosti. Sledeće godine na revanš meču Engleska je stradala još mnogo gore, sa čak sedam golova u vlastitoj mreži, dok su postigli samo jedan, i to onaj počasni. Sećanje na taj događaj u Mađarskoj je u toj meri i dalje živo, kao da su u pitanju bili susreti kvalifikacija za Svetsko prvenstvu u Brazilu 2014. a ne sada već istorijski događaji od pre više od
šezdeset leta.

Na obe utakmice tim iz zemlje čardaša i paprike predvodio je harizmatični Ferenc Puškaš, koji je oba puta postigao po dva gola, i time nagovestio trijumfalni pohod na titulu svetskog šampiona, na mondijalu koji je 1954. trebalo da se održi u Švajcarskoj. To nije bilo neočekivano. Legendarni tim naših severnih suseda dva puta uzastopno osvojio je zlatne medalje na Olimpijskim igrama 1948. i 1952. (tada pobedivši Jugoslaviju sa 2:0). Lagano prošavši grupu i savladavši Brazil i Austriju u četvrtfinalu i polufinalu, u finalu ih je čekala ekipa zapadne Nemačke, koja je već „demolirana“ od strane Mađara u grupnoj fazi sa čak 8:3. Međutim, pošto je lopta i tada bila okrugla, Nemci će pobediti sa 3:2 i započeti svoju trofejnu eru, a dokumenti i svedočenja mnogo decenija kasnije, otkriće verovatnu i neslavnu činjenicu kako su njihovi fudbaleri koristili znatnije količine nedozvoljenih supstanci. Iako to naravno nije u sportskom duhu, trofej i medalje im nikada nisu oduzete, a možda i najbolji fudbalski tim koji je ikada okupljen (a evropski svakako), nezasluženo je ostao bez svetske titule, pošto priliku da ponovo napada naslov u Švedskoj 1958, iz viših, političkih razloga, nikada nije dobio.

Neupućeni putnik-namernik, koji slučajno ili namerno pristigne u jednu od najlepših evropskih prestonica, Budimpeštu, biće nemalo iznenađen količinom pažnje koja se poklanja Ferencu Puškašu, šestom najboljem igraču dvadesetog veka, prema izboru iz 1999. iza Pelea, Krojfa, Bekenbauera, Di Stefana i Dijega Armanda Maradone. U tolikoj meri da bi ljudi koji ne prate aktivno sport mogli pomisliti kako se radi o nekoj aktuelnoj globalnoj zvezdi, poput Lionela Mesija, Kristijana Ronalda, Zlatana Ibrahimovića ili Luisa Suareza, a ne osobi koja je svoje zlatne dane slave proživljavala pre više od pola veka! I zaista, sve u Budimpešti naprosto odiše poštovanjem prema ovom proslavljenom veznom igraču. Mađarsku tako nećete prepoznati prema folkloru, specifičnom jeziku, nacionalnim jelima, kraljevima, piscima, vojskovođama ili geografskim osobenostima, nego prema – Puškašu! U Budimpešti, sve je Puškaš! Dresovi Honveda i mađarske reprezentacije, fudbalske lopte, privesci, šolje, nalepnice, knjige posvećene njegovom životu i karijeri, dvd-jevi sa dokumentarcima o njemu, magazini, zastavice, crveno vino s imenom Puškaš, baloni i još „trista čuda“ koje možete samo
zamisliti, sve to će dočekati znatiželjnog turistu u ovoj zemlji centralne Evrope. Nacionalni stadion se zove Ferenc Puškaš, mladi tim Videotona (istog onog koji je nesrećno izbacio sarajevski Željezničar iz „već viđenog“ finala Kupa UEFA 1985. godine) nosi naziv „Akademija Puškaš“ i u ovom trenutku se nalazi na osmom mestu u prvenstvu, Fifina nagrada za najbolji gol godine nosi ime Ferenca Puškaša (ove godine ju je osvojio Zlatan Ibrahimović), devojke koje predstavljaju turističku zajednicu Budimpešte šetaju ulicama ovog grada u majicama sa brojem 10 i natpisom „Puškaš“ na njima, a njegovo lice vas gleda sa prozora mnogih lokala i institucija u starom gradskom jezgru. Pojava filma koji potpisuje Tamaš Almaši kao i beskrajna izdanja autobiografske knjige „Puškaš – kapiten“ evociraju uspomene na slavne i nikada prežaljene dane mađarskog fudbala, koji se po svoj prilici ni izbliza nikada više neće ponoviti. Rođen u Kišpeštu 1927. godine, od najranijih dana je jurio za fudbalskom loptom, a u karijeri je postigao nestvarnih 511 pogodaka na 533 utakmice, što ga dovodi do proseka od skoro jednog gola na utakmici! Karijeru je započeo u matičnom klubu
iz svog mesta, da bi nakon preuzimanja kluba od strane armije 1949. postao, u skladu sa duhom epohe, „major“. Ubrzo posle toga prelazi u slavni Honved s kojim će osvojiti pet nacionalnih titula pri čemu će čak četiri puta biti najbolji strelac lige, a jednom čak i najbolji strelac svih evropskih liga za tu godinu! Za državni tim zaigraće već avgusta 1945, tik nakon okončanja Drugog svetskog rata, i već u svom debitantskom nastupu protiv Austrije će postići prvi gol u nacionalnom dresu. Za reprezentaciju će tri puta postići „het-trik“, a jednom će uspeti da postigne i četiri gola, u trijumfu „lake konjice“ nad Albanijom od čak 12:0! Nastupajući za reprezentaciju, uspeće da ostvari još bolji prosek nego igrajući za klubove – na 84 utkamice postigao je neverovatna 83 gola! Međutim, malo ko je tada mogao očekivati da mađarski nacionalni tim neće biti jedini za koji će nastupati.

Revolucija koja je 1956. izbila u Budimpešti i potom surovo ugušena od trupa sovjetske armije (uz ne baš slavnu ulogu službene jugoslovenske politike tog vremena) zauvek će zaustaviti pobedonosni pohod slavnog fudbalskog tima i većinu njihovih igrača rasejati svuda po svetu, da se više nikada ne sastave. O tome više možete saznati čitajući odličnu knjigu direktnog svedoka događaja Ivana Ivanjija „Mađarska revolucija 1956.“. Nakon svetske turneje na kojoj je Honved obilazio evropske gradove (i Brazil) posle izbijanja revolucije, a u kojem je igrala većina od tih slavnih igrača, većina igrača je jednostavno odbila da se vrati! Iako već vremešan, posebno za to doba, sa punom 31 godinom života potpisuje ugovor sa najslavnijim klubom Evrope, kraljevskim Realom iz Madrida, 1958. godine. Igrajući u napadu sa drugom legendom svetskog fudbala, nedavno preminulim Alfredom di Stefanom, u Kupu šampiona će tako na 39 utakmica poentirati čak 35 puta, tri puta biti proglašen za najboljeg strelca lige, a takođe i presudno doprineti brojnim Realovim trofejima (pet titula i jedan kup) u tom periodu. U prvenstvu će na 180 utakmica postići 156 golova. Prava mašina za golove, van svake dileme. Čak će zaigrati i za špansku reprezentaciju i nastupiti za nju u Čileu 1962. godine.

Nakon završetka igračke, započeće i trenersku karijeru, a najveći uspeh ostvariće sa Panatenaikosom 1971 kada će dogurati do finala Kupa šampiona gde će izgubiti od Ajaksa sa 2:0. Ono što će našim ljubiteljima fudbala biti posebno zanimljivo jeste da je u polufinalu grčki tim srećno savladao Crvenu Zvezdu, nakon senzacionalnog revanša u Atini, koji će zauvek ostati obavijen velom misterije u regularnost utakmice. Već viđeni finalista, naš najtrofejniji klub, na novu priliku za finale najprestižnijeg klupskog takmičenja tako će morati da čeka još pune dve decenije. U zemlju se vraća posle pada komunizma, 1993. godine, a 2000. će mu biti ustanovljena Alchajmerova bolest. Šest godina kasnije umire u svojoj voljenoj Budimpešti a poslednji ispraćaj bio je veličanstven. Na dan sahrane proglašen je nacionalni dan žalosti, a sahranjen je ispred monumentalne bazilike svetog Stefana u samom srcu grada. Sve do danas neverovatna je njegova popularnost u Mađarskoj, a iako se ove godine pojavio zanimljiv dokumentarni film „Mađari u Barsi“, o trojici njegovih reprezentativnih drugova (Kubali, Kočišu i Ciboru) koji su svoje karijere, sa velikim uspehom, nastavili u ovom katalonskom velikanu, i bio prilično zapažen, to ni izbliza ne može da se poredi sa njegovom vanvremenskom popularnošću u toj zemlji. Tako da nećemo mnogo pogrešiti ako ustanovimo da njegovo ime i prepoznatljiv lik predstavlja zapravo Broj 1 brend ove države, ispred čak i paprike, čardaša ili slavnog kompozitora Franca – Ferenca Lista. Način na koji Mađari pamte i slave svoje slavne prethodnike u velikoj meri može biti uzor i nama, jer iako u svim sferama života takođe možemo da se pohvalimo značajnim ljudima koji su ostvarili velika dostignuća, oni mahom ostaju zaboravljeni ili tek prigodničarski usputno pomenuti prilikom jubilarnih godišnjica. Što se samog Puškaša tiče, tu dileme nema, svojom nestvarnom karijerom i pronošenjem slave mađarskog fudbala i nacije na svim meridijanima, on je takav pijetet kod naših severnih suseda nesumnjivo zaslužio.

DEJAN PETROVIĆ