U ĆOŠKU, ALI ZANIMLJIVO

U bivšem SSSR i sportske knjige su nekada štampane u milionskim tiražima, danas se i 7.000 primeraka izdanja o „100 velikih fudbalskih trenera“ smatra lepom brojkom.

Branko Vlahović-Moskva**

U najvećoj  prodavnici  knjiga u Moskvi na Novom Arbatu  sportske  knjige su smeštene na kraju drugog sprata u jednom ćošku što najbolje pokazuje kakvu krizu doživljavaju izdavači te vrste literature. Mi stariji se sa nostalgijom sećamo onih vremena kada su u mnogim sovjetskim  gradovima izdavali u velikim tiražima sportske i šahovske knjige. Nije bilo niti jednog velikog asa, a da o njemu neki ambiciozniji novinar nije napisao knjigu. Promenila su se vremena, banditski kapitalizam je izmenio vrednosni sistem pa su sportske knjige postale nerentabilne. Na njima se zaista ne može obogatiti ali kad je tema dobro odabrana ne može se ni izgubiti.
Ako danas želite da saznate nešto više o nekom ruskom asu najlakše i najbrže će te naći tekst preko brojnih sajtova, ali još uvek ima ljudi starog kova kojima je draža knjiga u ruci. Ovog leta jedna od najčitanijih knjiga o sportu u Rusiji je bila ,,Sto velikih fudbalskih trenera,,. Autor tog enciklopedijskog izdanja je Vladimir Igorjevič Malov. Tiraž od sedam hiljada primeraka za sadašnje prilike u Rusiji je zavidan. Vladimir Malov  u uvodu kaže da su pored 22 igrača na terenu direktno u igru uključena još dva trenera. Oni, doduše, ne izlaze na travu ali od njihovih zamisli, ideja i taktičkih varijanti uveliko zavisi ishod utakmice.

Istorija bez naših

Neki od velikih trenera ušli su istoriju po tome što su  izmislili svoj sistem, tj.formaciju igre. Tako je trener londonskog Arsenala Herbert Cepmen (1878-1934) početkom 30-tih godina 20. veka prvi koristi formaciju "dabl w". Italijanski trener Vitorio Poco, koji je pored reprezentacije trenirao i "Torino" i "Milan" forsirao je sistem 2-4-4, a kasnije i 3-3-4. Tek potom su se pojavili sistemi 4-2-4, pa 4-3-3, pa 4-4-2. Ambiciozni treneri su hteli uvek nešto novo pa su izmislili  3-5-2  i 4-5-1.
Iz knjige čitaoc može da vidi i zaključi da su retki bili uspešni treneri koji su i kao fudbaleri bili velike zvezde. Takav je bio Johan Krojf koji je vodio Ajaks i Barcelonu. Velika nemačka i svetska zvezda Franc Bekenbauer je kratko bio trener i selektor, mada uspešan, ali se brzo prebacio na administrativne poslove u klubu i federaciji.
Inače, Herberta Cepmena mnogi smatraju prvim velikim trenerom u istoriji fudbala, pa knjiga i počinje njegovom biofraijom.
Knjiga  posebno može biti  zanimljiva onima koji vole fudbalsku istoriju. Među velikim trenerima je uvršten i  Boris Arkadjev koga je posle Olimpijade u Helsinkiju 1952. smenio Staljin. U Kremlju su utakmicu sa Titovom Jugoslavijom shvatili kao sportsku, a još više političku bitku pa su i kazne posle eliminacije u ponovljenoj utakmici polufinala (1-3, posle dramaticnih 5-5 u prvom meću) bile surove. Arkadjevu su po povratku u zemlju oduzeli zvanje majstora sporta i rehabilitaciju je doživeo posle Staljinove smrti..
U knjizi, na žalost, nema velikih trenera sa područja bivše Jugoslavije. Mesta bi se moralo naći jer su neki  ipak imali uspehe i na međunarodnoj areni. Jedini trener koji je radio sa našim klubom, a nalazi se među sto poznatih je Avram Grant, dakako ne zbog "Partizana" nego "Čelzija". Pa sad, ako je Grant poznatiji i zaslužniji za fudbal od Miljana Miljanića, Vujadina Boškova, Ivice Osima  ili Bore Milutinovića, da pomenem samo neke od naših trenerskih velikana, neka mu bude....
Bez obzira na  subjektivnost i izvesnu dozu lokal-patriotizma, autora u odabiru ličnosti, u celini ovakve enciklopedijske knjige su jako dobre, pogotovo za one koji vole da se prisete ili saznaju kako se fudbal kao sport  razvijao i zbog čega mu je porasla popularnost  na svim kontinentima.

Slavni i manje slavni

Hugo Majzl (1881-1937) trenirao je čuveni "vundertim" Austrije. Njegova je ideja "Kup srednje Evrope", prvo međunarodno klupsko takmičenje, preteća današnje Lige šampiona.
Engleski trener Džems Hogan (1882-1974) koga su mnogi zvali Džimi trenirao je  reprezentacije Holandije, Austrije, Mađarske i Švajcarske i više evropskih klubova.
Za one koji su gledali film ili čitali knjigu "Montevideo, Bog te video" interesantno je sigurno ono što piše o treneru tadašnjeg Urugvaja. Alberto Supici (1898-1981) trenirao je reprezentaciju Urugvaja na svetskom prvenstvu u Montevideu, na kojem je učestvovala Jugoslavija, ne kao trener nego kao tehnički direktor. Razlog je bio što je profesionalni fudbal u Urugvaju ozakonjen tek dve godine kasnije. Tada je službeno on postao prvi profesionalni fudbalski trener u Urugvaju.
Radeći u Brazilu u klubu "Sao Paulo" 1957 i 1958 Bela Gutman (1900-1981) je izmislio sistem 4-2-4. On je trenirao i klubove Mađarske, Italije, Portugalije, Holandije, Švajcarske, Grčke, Rumunije, Kipra, Brazila i Urugvaja. Osvojio je mnogo titula. Sa Benfikom je 1961 i 1962 dva puta zaredom osvojio Kup evropskih šampiona. Posle Mađara Bele Gutmana, brazilski trener Ajmore Moreira (1912-1998) je tvorac taktike 4-3-3.
Mat Bejzbi (1909 -1994) preuzeo je "Mančester junajted" u 36. godini  i kasnije se proslavio.
Među velikanima su i nemački trener Helmut Šen, pa Elenio Eerera, kod nas poznat kao Helenio Herera, poreklom Španac koji se rodio u Argentini a trenirao je reprezentacije Francuske, Španije, Italije kao i mnoge poznate  evropske klubove, a sa Interom je bio prvak Evrope. Među velikima je i Štefan Kovac, Rumun mađarskog porekla koji je trenirao reprezentacije Rumunije i Francuske, a sa Ajaksom početkom 70-tih godina prošlog veka lansirao takozvani „totalni fudbal“. Migel Munjoz (1992-1990) je sa Realom, kao igrač, osvojio 1956 prvi Kup šampiona, a kasnije bio veoma uspešni trener Reala Madrida. Tada je Real okupio međunarodne zvezde kao što su bili Argentinci Alfredo di Stefano i Ektor Rial , Mađar  Ferenc Puškaš, Francuz Rajmon Kopa, Španac Francisko Hento, Urugvajac Hose Santamarija.
Od  domaćih trenera  autori knjige  su uvrstili  stariju i mlađu gardu. Među starijima su bili Viktor Maslov, Mihail Jakušin, Gavril Kacalin, Konstantin Beskov(1920-2006) trenirao je reprezentaciju SSSR-a i mnoge poznate   sovjetske klubove.
Valerij Lobanovski  (1939-2002) je bio odličan fudbaler kijevskog "Dinama" kojeg pamte po šutiranju iz konera na gol. Prestao je da igra u 29 godini. Trenirao je SSSR, Ukrajinu, Arapske emirate, Kuvajt i ukrajinske klubove "Dnjepar" i "Dinamo" iz Kijeva. Sa Dinamo je osvojio 1975 Kup pobednika kupova pobedivši u finalu Ferencvaroš  sa 3:0. Iste godine je osvojio i Superkup pobedivši minhenski "Bajern". Osim njih u knjizi su i Valerij Gazajev i Jurij Sjomin.
Što se tiče mlađih stranaca u knjizi su biografije Lucana Spaletija, Karla Anćelotija, Joakim Leva pa Rafaela Benitsa, Franka Rajkarda, Žoze Mourinja, Marka Van Bastena, Roberta Mancinija i naravno, Djuzepa-Pepa Gvardiole.

*Moskovska izdavačka kuća "Vece" od 1998. izdaje  enciklopedisku biblioteku "Sto velikih" iz raznih sfera života. Poslednjih  godina  objavili su u toj biblioteci "Sto velikih fudbalskih trenera" kao i "Sto velikih fudbalerta" pa "Sto velikih skandala u fudbalu" i dr.

**Branko Vlahović je dugogodišnji dopisnik „Večernjih novosti“ iz Moskve.